Skrivena u periferiji Shiroi sela, nalazi se šarmantna gostionica sa drvenim kapijama koje pozivaju prolaznike na odmor i uživanje. Krov se blago uzdiže prema nebu, ukrašen tradicionalnim zakrivljenim vrhovima, a komplikovani drveni detalji šapuću priče iz daleke prošlosti. Okružen promenljivim bojama javora i trešnjinog drveća, ovaj restoran nudi mirisne specijalitete i čajeve, servirane na lakiranim drvenim stolovima pod svetlošću papirnih fenjera koji dodaju toplu i intimnu atmosferu.

Ahiru je dosao ispred cuvenog Shiroi restorana koji je imao prelepe drvene kapije koje prosto privlace ruke da ih otvore a zatim i noge da prodju kroz njih. Usao je unutra i zatekao je praznu prostoriju sa gomilom savrseno postavljenih stolova. Seo je za prvi sto koji je video i pozvao konobara koji se cineo da je vrlo uljudan mladic. Ahiru je narucio porciju ramena i casu sakea da bi imao sta da pije uz jelo jer kakvo je to jelo bez pica. Brzo je video kako konobar izlazi iz vrata i donosi njegovu narudzbinu. Bio je zadivljen sto je usluga tako brza, Ahiru je krenuo da jede svoj ramen i pije sake dok je razmisljao zasto je restoran prazan.

Torai je pitao par ljudi koje je sreo u prolazu, da li ima neki restoran ili slicno u blizini, i od svih je dobio isti odgovor. Nacionalni Restoran Shiroi je izgleda bio najpopularniji restoran u ovom gradu, i bio je u blizini. Kada je stigao, pomislio je da izgled opravdava price ljudi. Ulaz u sam restoran je izgledao veoma tradicionalno, a kada je usao unutra mogao je reci isto i za enterijer. Bilo je cudno sto je unutra bilo prazno, ali kada se okrenuo ugledao je Ahirua kako sedi sam, sa Sakeom, i ramenom ispred sebe. Torai je laganim koracima prisao njegovom stolu te seo ispred njega.

Prajtno Ahiru! - Uzviknuo je Torai.

Dok je jeo svoj ukusni ramen odjednom je neko usao na vrata, to je bio njegov najbolji prijatelj Torai. Ahiru je hteo da mu odmah odgvori ali su mu usta bila puna ramena pa je ipak zastao da pojede to sto je krenuo da bi mu odgovorio. Kada je pojeo odgovori mu

Hvala Torai hoces li i ti nesta da pojedes ili popijes? Ja placam. Ovaj ramen je stvarno dobar trebao bi da probas.

Rekao je to sa osmehom na licu jer je bio i vise nego srecan da nekoga pocasti a posebno njegovog druga.

Pa iskreno mi se najvise svidja zbog toga sto nije mnogo velik grad, lako se snadjes ovde. Ali fin je da.

Pre nego sto je to rekao pojeo je prvu porciju ramena a onda je navalio i na drugu jer je bas bio dobar.

Ovaj restoran je lepo napravljen mogao bih da se naviknem ovde da dolazim stalno.

Dok je jeo svoj ramen razgledao je malo vise  ovaj restoran. Moza da bi video koja je tajna da restoran bude tako popularan a ipak prazan u trenutku kada su Torai i on tu.

Dok je Ahiru jeo svoj ramen Torai je predlozio nesta sto ga je vrlo zaintrigiralo i odmah je prestao da jede da bi mu odgovorio.

Vidis nije ti to uopste losa ideja mogli bi smo belo meso da narucimo nisam odavno jeo.

Dok je to govorio rukom je pokazao konobaru da dodje da bi oni narucili meso i Ahiru je odmah narucio dvije porcije belog mesa za Toraia i njega.

Bas mi se svidja ovo mesto, uopste nije prepunjeno i nema guzve koja inace unistava lepotu jednog restorana.

Nakon što se raspremio i osvežio bio je red i da jede. Došao je u jedini restoran koji je postojao u Shiroi selu. Po ulasku video je interijer koji ne odgovara jednom daimyou i omdah se razočarao. Dugi sedeći tradicionalni stolovi sa mestima koje su previše blizu jedna drugim, kao da je neko hteo da svi budu nabijeni blizu jedni drugih i remete jedni drugima personalni prostor. Stare tapete koje nisu menjane godinama. Kao gurman koji je bio i pre svega odličan kuvar nije mogao da izdrži, pa je morao da proba njihovu kuhinju. Nadao se da će bar hrana opravdati mesto. "Daćete mi najbolju uvertiru, glavno jelo i dezert koje imate." Tražio je to od ljubaznog konobara njihova najbolja jela. Pred njega stizali su za redom uvertira Edamame zapečeni susamom, sushi od divljeg lososa s avokadom sa krastavcom i dezert zeleni čaj panna cotta sa jagodama i prelivom od maline. I naravno svako od tih jela koliko god ona dobro zvučala nisu bila spremljena kako treba. Pozvao je glavnog kuvara putem konobara i ovaj izađe i rasprava je krenula. Varnice su sevale na obe strane. Čak ni sushi nisi uspeo da urolaš tako da se ne raspadne kad ga neko uhvati štapićima? Ovaj kuvar iznerviran uze one štapiće da podigne suši koji ležaše na tanjiru i ovaj se stvarno raspao. Mrak ga je pojeo kada se i sam uverio u svoj neuspeh. "Hoćeš da te naučim kako se kuva?", upitao je kuvara retorski i sa pozicije nadmoći. Raspali sushi samo je kao spomenik njegovog neuspeha tragično ležao na podu.

Ahiruu je dok je jeo meso koje su narucili pala jedna vrlo interesantna ideja na pamet. Setio se da je dok je dolazi do restorana video jedan kazino blizu hotela pa je odlucio da predlozi Toraiu da odu malo da se prokockaju.

Hej Torai sta mislis da odemo malo da se kockamo? Video sam jedan kazino blizu hotela.

Pitao je to sa uzbudjujucim izrazem lica jer je bas hteo da se malo kocka.

I ovaj prihvati ponudu i uvede ga u kuhinju, gde mu je kuvar pokazao prostor gde se hrana spremala kao i magacin. U onom prostoru za kuvanje nije bilo pomoćnih kuvara. "Kako kuvaš tolike količine hrane bez pomoćnika?" Ovaj mu jednostavno pokaza i uradi osnovnu tehniku klona. Znači tako. Na pitanje kakvo jelo kuvar želi da vidi kako se sprema kuvar odgovori jednim jako specifičnim jelom koje je ujedno bilo i najtraženije, ramen. "Dobro moraćeš da odeš da mi doneseš kukuruz. Sve ostale sastojke vidim dostupne i u kuhinji." Oči kuvara su se zacaklele, kako se on toga nije setio? Doneo je kukuruz a Tsubasa je već uveliko bio na polovini spremanja ovog delikatnog jela. Nije mogao samo promeniti miso supu koja se mora kuvati danima pa je koristio onu već skuvanu. U sebi je mislio da je to savršen izgovor ako kuvar bude našao zamerku. Tada bi tražio da i on skuva isto jelo i uporede. Kuvar mu dade klip kukuruza a ovaj ga sa vešta četiri pokreta nožem oljušti, tako da je samo jestivi deo zrnevlje ostalo. Bacio ga je na žar i isprženog dodao ramenu. "Probaj da vidiš dal' ti se sviđa? Znaš li bolje napraviti možda?". Njegov recept bio je generičan samo sa tim finalnim dodatkom tajnog priloga kukuruza koji je celoj onoj mekanoj ljutoj konstituciji dao hrskavost i slanu notu. Nema šanse da omane.

Uletio sam u ovaj raj od mjesta! Ajme odakle početi nisam ni sam siguran ovo nije u zdravom razumu.

Mjesto sam zauzeo prije nego što si me opazio da sam ušao u ovu ustanovu.

Nisam primjetio da sam sjeo pored akimichija kada su nam se pogledi našli počela je borba teža nego bilo koja druga do sada.

Dok su se činije gomilale mi smo samo ubrzavali naš tempo.
On možda misli da me može nadmašiti ali podcjenjuje moć podhranjenog čovjeka.

"Naleti gromado biću ovdje i kad se probudiš sutra na ovom istom mjestu!"
"U tvojim snovima dečko."

Nakraju ove izvanredne borbe koja je trajala tri sata debeli krmak je varao tako što je iskoristio tehniku svoga klana da brzo vari.
Tek sam nakon konkluzije ove borbe shvatio da se sa svog mjesta neću uspjeti dići tako lako kao što sam sebi umisli......"Izgleda da sam se prekalkulisao u ovom podvigu, ali ne mogu da se bunim nebi bilo fer."

"Kakva šteta ali neočekivano mi je neko pomogao nazad do sobe."

>(Apartman broj 22)

Ahiru je sa Toraijem brzo dosao do restorana koji im se obojici vrlo svidjao i zbog enterijera i eksterijera a i zbog hrane. Otvorio je vrata i bio je zacudjen da opet nema nikoga unutra samo jadni konobar i kuvar. Seo je za onaj isti sto a za njim i Torai pa je narucio po dve porcije ramena i sakea za njega i Toraia.

Vidis ti ovo Torai skroz je pusto kad god mi dodjemo.

Eh kazino pa uzeo sam deset hiljada ryoa ali sam izgubio sedamdeset sest hiljada. Tako da teska prica, ne planiram vise da idem tamo.

Cim je rekao to krenuo je nesrecno da jede ramen koji im je konobar posluzio vrlo brzo a uz to i da pije sake. Bas mu je bilo zao sto je tolike pare bacio na kocku. Mogao je mnogo bolje stvari da uradi sa tim parama.

Jel se ljutis?

Upita Ahiru sa nadom da se Torai nije naljutio na njega.

Ahiru je bio srecan sto se Torai nije ljutio jer je on izgubio tako veliku svotu novca ali je ipak bio tuzan sto je to uradio.

Hvala ali ipak sesdeset sest hiljada ryoa nije uopste malo. Ne znam kako cu to da vratim.

Kada je to rekao krenuo je da jede svoj ramen i uzivajuci pije ukusan sake iz case.

Dok su oboica jeli, u jednom trenutku Ahiru je zastao te rekao da ne zna kako ce vratiti sedeset sest hiljada. Trenutak kada je to cuo, Torai zamalo da se udavi od onih nudli koliko se zagrcnuo.

SESDESET I SEST HILJADA?!?!?!?! - Proderao se zacudjeno Torai, i posto je bio prazan lokal, odjeknulo je glasno.

Sesdeset i sest hiljada? - Sapnuo je ovaj put Torai - Zasto si bas toliko daleko isao? Ti nisi normalan.

Dok su jeli Torai se odjednom prodrao toliko da je odjekivalo kroz restoran. Ahiru nije shvatio zasto se odjednom tako iznenadio.

Pa da sesdeset i sest hiljada sta si ti mislio to sam odmah rekao. Eh pa sad sto sam isao tako daleko vidis ovako ja sam odmah uzgubio cetrdeset pet hiljada na prvom ulaganju i onda sam pokusao da se vratim.

Ahiru je sav pokunjen nastavio da jede nudle jer se sada osecao lose.

Ahiru je odlucio nakon sto pojede ovo sto mu je doneseno da ode u kazino da vrati pare koje je izgubio taj dan. Nije hteo da idalje bude u minusu i da Torai bude ljut na njega kao sto je malopre bio. Ustao je od stola i izasao iz restorana bez ikakvih reci sto je Toraia zacudilo. Krenuo je ka kazinu laganim koracima.

Od svog ovog prepuštanja sudbini kontrolu svojih nogu sam ogladnio i gdje bolje nego ovdje.

Pri ulazkom sam primjetio da ima nešto manje gostiju u poredjenju sa prošlom noći.

Primjetio sam onu istu konobaricu i još jednom se zahvalio sa prošli put.

Nisam imao namjeru da se prejedam kao juče iako sam rekao da hoću, ovakav nivo delikatesa zaslužuje moju punu pažnju.

Ovaj put sam svaki zalogaj tretirao kao mali komad sreće i doživljaj je bio bolji za čitavu stratosferu kad porediš sa onime od juče.

Dezerti su ovde podjednako dobri koliko i slana jela. Da nisam shinobi dosad bi dobio dijabetes, ali pošto jesam onda se neću ustručavati ni najmanje.

Ko god ovo sprema je bog u svojoj struci možda bi bilo pametno da ga ponesem sa sobom, mora da će ostaviriti veliki profit gdje god ga ostavim!

"Još jedan sladoled molim!"

Da ne pričam o recepciji koja je ovdje svaka služavka izgleda kao neka princeza nekoga grada.

"Pića su isto hvalitetna ne kao ona pišaća od prodavača iz sela ribe!"

Prolazeći glavnom ulicom kroz centar grada i ka periferiji u kojoj se nalazio restoran, Hajato je pokušavao da napravi retrospektivu svoje kockarske epizode i precizno izračuna količinu ryoa za koju je lakši. Novac kao novac, za samuraja beše ništa više do kolaterale ali opet i presudan za život, ma koliko skroman i minimalistički on bio. No, kako bilo, Hajato nije dozvolio da zbog nešto metala padne u očaj.

Prilazeći periferiji, na horizontu oštro oko samuraja spazilo je visoke drvene kapije koje su označavale jedini put ka objektu čija lepota arhitekture nije smela biti opisana neveštim jezikom, to bi bio greh, smatrao je Hajato.

Stao je pred visoka vrata ukrašena drvenim ornamentima, diveći se proizvodu veštih ruku umetnika. Buka i žamor pozvaše ga da gurne vrata i kroči nogom u novi svet.

Atmosfera u restoranu je, za razliku od one u kockarnici, bila značajno opuštenija i prijatnija pa samim tim i privlačnija za samuraja. Opijajući mirisi tradicionalnih jela i topla svetlost lampiona zagolicaše svako čulo i tek tada Hajato shvati koliko je zapravo gladan.

Divna hostesa već je krupnim koracima, poput kakve gazele, grabila ka Hajatu kako bi pomogla novoj pridošlici da se udobno smesti. "Dobrodošli u Široi Restoran, gospodine. Molim Vas, podite za mnom kako bismo Vam pomogli da se čim pre smestite." izustila je mlada dama na čiju lepotu i božanstva behu ljubomorna. Tople oči samuraja zasijaše poput dve baklje u mračnoj pećini. Kao pod uticajem kakvog Genjutsu-a, Hajato je pratio svoju muzu koja ga je sada vodila pravo ka stolu za kojim je sedeo njegov prijatelj Koga, a činilo se da je našao i društvo.

Hajato se zahvalio gospi koja mu je pokazala put, te joj se dubokim naklonom zahvali i upita za mogućnost toga da njih dvoje večeras gužvaju postelju ležaja u apartmanu broj tri. Odgovor je, naravno, bio negativan i ovo će biti poslednji put da ona prilazi stolu za kojim Hajato sedi.

Činilo se da je samuraj instant zaboravio na neuspehe, kako u kocki tako i u ljubavi onog trenutka kada je ugledao svog mladog prijatelja u društvu nepoznatih ljudi. Kocka i žene bile su najmanje brige. Reklo bi se da je Koga bio previše nepažljiv verujući apsolutnim strancima ali šta se i moglo očekivati od mladića njegovih godina?

Odlučio je da ne kvari doživljaj i atmosferu koja je vladala za stolom broj 8, pa je suzbio svaki vidljiv znak zabrinutosti na svom licu i zamenio ga toplim osmehom koji je bio upućen prvenstveno Kogi a potom i svima prisutnima. Njegov duboki glas odjeknuo je prostorijom a šaljivi ton je prevladavao:

Dok je to izgovarao, zauzimao je slobodno mesto za stolom, pozdravljajući ostale okupljene, a birao ga je tako da svaki pedalj prostorije bude u uglu njegovog vidokruga, kako mu potencijalne opasnosti ne bi izmakle iz vida.

Hajato je uveliko zagazio u konverzaciju sa konobarom. Želeo je da zna odakle tačno dolazi govedina koja se ovde služi pod sačem i važi za jedan od pet specijaliteta ove renomirane ugostiteljske kuće. Odgovor konobara naterao je vodu na usta samuraja koji nije ostao imun na govedinu pod sačem.

"Izvoli.." pružao je konobaru novac koji bi regulisao dosadašnji račun stola broj osam, uključujući i govedinu i bocu crvenog vina koja ide uz obrok, a po preporuci konobara.

Konobar je zapisao porudžbinu munjevito i nastavio dalje kroz svoj reon kako bi osigurao da su svi gosti posluženi i zadovoljni uslugom koja je, mora se priznati, bila po najvišim svetskim standardima. Svaki zaposleni govorio je, pored maternjeg, barem još jedan jezik i natucao drugi, što je bio standardni uslov za svakoga ko reši da gradi karijeru u Široi restoranu, mestu koje je svakako bilo na internacionalnoj mapi restorana.

Hajato se osvrnu ka mladom prijatelju:"Svoju sreću nisam našao u kocki, zato sam odlučio da je potražim tamo gde je vazda i nađem - u tanjiru", šaljivo bi samuraj nastavio: "A vidim, ti si svoje poraze već udavio u flaši". Rukom je protresao praznu flašu koja je stajala na stolu pred Kogom.

Pažljivo je slušao Sakečijevo predstavljanje, pamteći detalje. Energija ovog mladića i čoveka iz kockarnice bila je nepobediva u kontekstu negativnog naboja, što je samo doprinelo tome da se Hajato dodatno opusti u već prijatnoj atmosferi.

Ipak, onome ko bi bolje pogledao Hajata, činilo se kao da mu nemir obuzima dušu i telo. Neprekidno cupkanje nogom označavalo je neizmernu glad koju je Hajato osećao, a dve, brzo sastrugane čaše viskija samo su proširile prazninu unutar Hajatovog stomaka.

Misli je pokušao da skrene razgovorom sa novom pridošlicom, Sakečijem. "Ljudi tvojih godina, Sakeči, uveliko su vojskovođe i to je činjenica koja ti ne dozvoljava taj luksuz da nazivaš sebe mladim. Vreme je ograničavajući faktor i upravo dok ovo govorimo, njega je sve manje." Na trenutak, Hajato bi skrenuo pogled ka smeru iz kog je očekivao konobara sa porudžbinom. Gladnom umu minuti bili su dugi poput najdužeg letnjeg dana. Samuraj se okrete nazad ka Sakečiju: "Oprosti na nedostatku manira, nisam se predstavio. Hayato Takamura, zadovoljstvo mi je." reče on.

Hajato se već bio navikao na Kogu i njegov afinitet ka pripovedanju. Mada, moralo bi se priznati, ovaj momenat beše nešto drugačiji od svakog dosadašnjeg. Ovog puta, Koga beše pijan kao čep ili je barem išao sigurnim putem ka takvom opisu. Sama ta činjenica, činila je čitav scenario dodatno zanimljivijim za samuraja.

Dok je mladi pripovedač uveliko gazio kroz razradu fabule njegove priče o caru, konobar se stvorio naizgled niotkuda. Na dlanu mu je sedeo neobično veliki poslužavnik, takvih dimenzija da bi onome ko manerviše tim čudom jednom rukom trebalo dodeliti epitet nadčoveka. Poslužio je Hajatu porudžbinu, a zatim se dao u brzi beg kako bi nastavio da kroz svoj reon radi ono u čemu je najbolji. Hajato ne stiže ni da mu se zahvali.

Escajg je odložio sa strane, neće mu ovde biti od koristi. Šakama je zaronio u mesinu i šarenoliku paletu povrća, stvarajući groteskni prizor za svakog ko bi ga čak i čuo, a kamoli pogledao.

Sakeči i Koga bi se osetili neprijatno, kao da su u prisustvu divlje životinje a ne čoveka koji bi trebalo da, s obzirom na njegov poziv i reputaciju, bude živi primer toga kako se jedan samuraj drži i odnosi.

Kogin komentar prouzrokovao je neobuzdanu eksploziju smeha kod samuraja, što i ne bio problem da mu usta nisu bila puna komadića polu-sažvakane hrane koja poče, poput šrapnela, da leti svuda po stolu i vazduhu stvarajući poprilično aprijatnu atmosferu. Oni slabijeg stomaka prekinuše klopu.

Pošto se sabrao, Hajato se okrenuo ka Sakečiju, oči mu beše staklaste od suza prouzrokovanih smehom. "H-hajato Takamura... č-čast mi je.." govorio je samuraj dok se u njemu i dalje odvijala borba između kretena koji je malo pre isplivao na površinu i ozbiljnog, dostojanstvenog čoveka dostojnog imena samuraja i puta bušida.

Ahiru je brzo dosao do restorana za koji je svako cuo u ovom gradu, Seo je za istim stolom kao i inace i narucio isto kao i inace ramen i sake. Dok je narudzba dolazila on se razgledao po restoranu nebi li video neko poznato lice. U gledanju kroz restoran ga je prekinuo konobar sa njegovom narudzbinom. Ahiru je polako krenuo da jede svoj ramen i pije sake.

Ahiru je lagano jeo dok odjednom neki mladic crne kose nije prosao pored njega i zakacio ga rukom. Pritom je pitao da li moze da sedne pored njega i to ga je bas iznenadilo i usrecilo jer nije imao sa kim da jede.

Naravno da mozes. Ja sam Ahiru a ti?

Rekao je to i strpljivo je sacekao odgovor mladica.