Kuro - Missing Piece Event

Pred tobom je sledeći zadak:

Potrebno je da napišeš 5 roleplay postova, polako kvalitetno razumno maksimalnog kvaliteta koji možeš postići:

Postovi su sledeći:

/Nebitan karakter iz Konohe je u pitanju/
/Treba da ideš na misiju na koju znaš da ćeš umreti. Ne postoji mogućnost da odbiješ misiju, moraš otići. - Iskreno malo sam zamenio misiju sa ratom./


Rat je izbio, četiri velike nacije udružile su se protiv malog sela Konohagakure. Tokom proglašenja rata, sedeo sam u Ichiraku Ramenu, jedući nudle. Po završetku ručka, okrenuo sam se prema zalazećem suncu, prikupljajući snagu za predstojeći rat. Na izlazu iz sela, svi Konohagakure stanuli su u red, spremni za borbu. Stao sam na kraj reda, prateći ih ka ratnom frontu. Kada smo stigli tamo, suočili smo se s brojčano nadmoćnim neprijateljem. Gledao sam hrabrost i odlučnost svojih saboraca, što mi je dalo snagu za predstojeću borbu. Na samom početku borbe, lomio sam redove napadača. Međutim, došao sam prsa u prsa s važnom osobom iz sela magle, shvativši da je moj protivnik snažniji od mene. Iako sam bio umoran, pak sam mu pružio otpor.

"Pobedićeš me, umoran sam. Samo mi je žao što se život završava ovako. Srećno."

Rekavši to izvadio sam kunai i krenuo prema njemu. On me je napao mačem, uspeo sam izvesti zamenu i pokušao ga pogoditi vatrenom kuglom, ali on se shunpovao iza mene i odsekao mi ruke. Pao sam na zemlju, gledajući u nebo, očekujući svoju sudbinu. Ležeći, razmišljao sam o životu, Konohagakureu i smislu rata. Osećao sam umor i prihvatanje teške sudbine, ali i ponos što sam bio deo hrabrog sela.

/Nebitalac je dobio dete./

Evo već peti dan od kako sam spavao sa svojom devojkom. Bio je to nezaboravan događaj koji je obeležio tu noć. Ali od tada, svaki put kad bih je pitao da ponovimo, odbila bi, kao da je krila nešto od mene. Tako je prošlo već 3 meseca da nismo spavali zajedno. Razočarao sam se u nju i pomislio sam o raskidu. Nisam imao pojma šta se zapravo događa. Jedno jutro, kada sam hteo da raskinem, preduhitrila me je i rekla da je trudna. Ta sreća koju sam osetio u tom trenutku bila je neopisiva. Zagrlio sam je i poljubio u čelo. Već dva dana nisam mogao da se saberem, po ceo dan sam vikao.

"EJ! POSTAĆU OTAC!"

I tako, svugde gde god da odem, jedna stvar me je zanimala više od svega - kako bi moja pokojna majka reagovala na to da joj sin postaje otac? Sećam se svih onih reči, "Shvatićeš kad ti budeš imao svoje dete." i ostalih, ali sreća je toliko ispunila moje srce i dušu da sam od tog dana bio samo sa njom. Nisam išao nigde bez nje. Sve što joj je trebalo, uvek sam ja radio sam. Nisam tražio nikakvu pomoć, i tako još šest meseci. Nakon i tog vremena, otišla je u bolnicu. Suočio sam se sa strahom i odlučio da budem prisutan tokom porođaja. Nekako sam izdržao da ne padnem u nesvest. Kada su mi pružili bebu, prišao sam ljubavi mog života i obratio joj se gledajući u našeg sina.

"Zvaće se Jhin."

/Pišem o Naruto Uzumakiju./

Naruto Uzumaki, on je mladi, hrabri, energični nindža koji se bori protiv zla i neprijatelja sa svojim prijateljima. Ali, pored svog nindža života, Naruto takođe ima svoju svakodnevnu rutinu koju prati. Naruto ustaje iz kreveta rano ujutro, pre prvog crvkuta ptica. Prva stvar koju Naruto radi jeste oblačenje svog narandzasto-crnog kostima. Nakon toga, Naruto odlazi na trening, tako da svoje jutarnje sate provodi vežbajući svoj tajijutsu i ninjutsu. Nakon treninga, Naruto se vraća kući gde doručkuje, nakon doručka, Naruto obavlja svakodnevne poslove, kao što je čišćenje svog apartmana, obavljanje nindža misija i slično. Uveče, Naruto se bavi svojim hobijima. On voli da se opušta gledajući filmove i serije, pa čak i tako što odlazi na ramen, on takođe voli da provodi vreme sa svojim prijateljima. Kada dođe vreme za spavanje, Naruto se priprema za krevet tako što se isteže i opušta kako bi se oporavio od napornog dana.

/Iz posta 2 priča je isti karakter drugačiji sad je neki jači/

Rat je izbio, četiri velike nacije udružile su se protiv malog sela Konohagakure. Tokom proglašenja rata, sedeo sam u svojoj kući sa ženom i porodicom. Po proglašenju poziva na rat, okrenuo sam se prema zalazećem suncu, prikupljajući celu Konohu da udružimo snage. Na izlazu iz sela, svi članovi Konohagakurea stali su u red, spremni za borbu. Stao sam na sam početak  reda, prateći Hokagea ka ratnom frontu. Kada smo stigli tamo, suočili smo se s brojčano nadmoćnim neprijateljem. Gledao sam hrabrost i odlučnost svojih saboraca. Na samom početku borbe, zaskočio me je neki dvojac iz sela magle, već samo po sebi ništa od toga nije fer, ja ne zagrejan a njih je više. Započeli smo jako u borbu, razbacivajući se ninjitsu napadima ne znajući ko će ostati bez chakre, svojim mačevima nanudio sam malu posekotinu jednom od njih, usput tokom borbe gledao sam u Hokagea. Ratno polje bilo je po krvavo, ali ova borba se i dalje nije završila sva trojica su bili na poslednjim rezervavama chakre, svojom katanom zaleteo sam se po poslednji put na protivnika, posekao sam jednog te zatim i odmah drugog. Završio sam njihove živote, pokušao sam da prikupim neku količinu chakre, sve dok se Raikage nije shunpovao do mene, zamahnuo je velikom brzinom da nisam stigao da odreagujem, pao sam na pod bez pomislajaj da ustajem, obratio mi se.

"Savladao si sam moju dvojicu najboljih, čestitam. Ali ti ne možeš živeti."

Obraćajući mi se Raikage zamahnu na mene pesnicom još koji put te mi onesposobi vid i sluh, jedino što mi je ostalo bio je govor, koji sam i iskoristio u poslednjm trenutcima svog života.

"Pozdravi i ljubi mi Kurenai, i ako mozes izvadi mi cigaru iz zadnjeg dzepa te mi je i zapali."

Raikage me pak posluša za jedno od ta dva, moja životna želja se ostvarila, pušio sam cigaru dok sam umirao, strava pomislio sam. Te nakon par dimova preminuh od posledica bez pogleda na ovaj svet goreći u paklu.