Isaac - Missing Piece Test

Pred tobom je sledeći zadak:

Potrebno je da napišeš 5 roleplay postova, polako kvalitetno razumno maksimalnog kvaliteta koji možeš postići:

Postovi su sledeći:







Što postovi budu realniji i kvalitetniji to su veće šanse da ostvariš prolaz.

Postoje DVE OPCIJE kojima admin može da odgovori: Prošao si. i Nisi prošao.

Ako prodjete uspešno ste položili ovaj event i dobijate nagrade.

Ako padnete maksimalni rank za vas u ovoj igri je chunin.

Ako vam admin kaže da ste pali imate mogućnost da ponovo ispišete svih 5 postova i da čekate novi odgovor.

Sedeo sam za kuhinjskom trpezarijom. Moju brigu i uznemirenost u ovom trenutnku je mogao osećati samo oronuli pod, kog je neprekidno cupkanje sve više i više udubljavalo. Nekoliko dana ne mogu za zaspim, a kamoli da pustim suzu. Na svakih nekoliko sekundi bacio bih pogled prvo na kuhinjsku stolicu koja je stojala naslonjena na kvaku glavnog ulaza, a potom iza sebe, gde je bila moja mračna spavaća soba.

Znao sam dobro šta mu se desilo. Bio sam sledeći na meti.

Nemam kome da se obratim u ovom trenutku. Shinobi policija neće dovoljno ozbiljno odreagovati - u ovo doba, nestanak osobe je tretiran kao da je ona pobegla. Šansa da se ona pronađe je jedan u sto.. Ne, jedan u dvesta. A ne mogu se obratiti nadležnima - delom zato što mislim da su oni krivi za ovo, a delom zato što bi saznali šta smo Kisuke i ja zajedno istraživali. Bili smo toliko blizu da promenimo shinobi svet.

Bol koju sam osećao poslednjih nekoliko dana, pomešana sa iscrpljenošću, plakanjem, paranojom.. Nisam znao više ništa, sem jedne stakve - momenat kad zaklopim oči, umirem. Na izmaku snage, bio sam spreman da zatvorim oči. Kapci su mi se sklopili na sekundu, a onda sam čuo škripanj daske ispred ulaznih vrata.

Kisuke?

Pomislio sam u sebi. Jedva sam ustao sa trpezarijske stolice. Korak po korak, približavao sam se vratima. Euforija me je obuzela, suza je išla niz moje obraze nakon nekoliko dana suše. Stavio sam dlan na stolicu, spreman da je bacim u stranu i otvorim vrata svom prijatelju.

Ne.

Stao sam u mestu, a potom odmakao nekoliko koraka unazad. Kisuke bi samo ušao kroz vrata. Ko god da je na drugoj strani njih nije moj prijatelj. Uz nekoliko brzih znakova ruku, okrenuo sam se i stopio u svoju okolinu, nestajući zauvek.

(roleplay je nekog nebitanovica koji nije isak vrv i ostali postovi su takvi just a disclaimer)

Sabor se upravo razrešio. Šinobiji izlaze iz zgrade, slomljenog duha, vidno poraženi. Pogledao sam u jednog mladjeg saborca do mene koji je tiho jecao. Dobio je dete pre svega šta, nekoliko nedelja. Zadatak pred nama.. Nije bio lak ni za koga.  

Misija je bila prosta - zamajavaj neprijateljske šinobije što duže možeš dok žena, deca - i najbitnije - starešine ne pobegnu.

Nije bilo fer. Prihvatio sam ovaj shinobi život kako bih pomagao drugima, što bih ovim podvigom i radio, ali.. bilo je teško kada u jednačinu ubacim i starešine, političare, takozvane 'diplomate' koji su bili tu samo da bi uzeli i to malo para i zemlje što je ostalo od naroda.

Ne želim da grešim, dok sam na ovom putu smrt mi se smeši na svakom okretu. Ali opet, imao sam neke svoje ambicije, želje. Želeo sam imati ženu, koja će me svakog dana sačekati sa spremnim ručkom i toplim osmehom, koja će barem na tren skinuti sa mene ovaj osećaj više odgovornosti i naterati me da budem prost čovek koji zapravo jesam.  Želeo sam imati decu i voditi ih kroz ulice ovog sela, gde bi im pričao priče o njegovom nastanku i hrabrim ljudima koji su se žrtvovali da bi mi imali srećan život.

Nažalost, to mi više nije bila opcija. Koliko god ja imao fantazije, to su bile samo to, fantazije. Priče šta bi bilo kad bi bilo. Odluka je bila između mog života, ili njihove budućnosti.

Namontirao sam lagan oklop, stegao pojas, i polako krenuo sa četom iz sela, boreći se za budućnost seoske dece, koju nažalost nećemo zajedno doživeti.

(nebitanovic broj 3)

Sedim na svom krevetu, najjači sake se nalazi nadomak mene, na komodi. Gledam ka suzama ukvašenom tepihu. Lice mi je crveno, toplo, misli su me dovele u stanje groznice. Koliko god mi nije bilo dobro fizički, ja to nisam osećao od emotivnog šoka.

A u kurac - prodrao bih se, udarajući drveni naslon od kreveta. Zašto baš sad? Šta mi je ovo trebalo? Kad bi me prosečan čovek video, pomislio bi da sam izgubio nekog bliskog, nekog ko mi znači ceo svet, a ja budala naprotiv, dozvolio sam nekome da mi se približi i ova situacija je nastala.

Abia, moja prva ljubav, je danas rodila moga sina. Znao sam je od malena, od kad sam je vukao za kikice, do momenta kada je evo, pre nekoliko sati, rodila moje dete. Nisam ni znao da je trudna, nit sam obraćao pažnju na nju poslednjih nekoliko meseci.

Kad god bih se vratio iz ekspedicije, ona bi me prva na kapiji čekala, a ja nisam želeo ni pogled ka njoj da bacim. Nije fer. Gurao sam je od sebe, a ona me je uvek čekala na istom mestu poput kojekakvog kućeta. Pravio sam se hladan, da me nije doticalo, ali bio sam najsrećniji kada bih je ugledao krajičkom oka.

Nisam ipak moga. Koliko god je moja ljubav prema njoj bila velika, nisam se usudio da realizujem ikada tu romansu koja se odigravala već deceniju. Momenat kada dopustim to u svoj život, to je momenat kada postajem slab.

A postao sam slab. Pre devet ipo meseci, pri proslavi završene ekspedicije, na ulazu u kafanu tu se našla ona. Posle kojeg pića, odveo sam je svojoj kući, a potom sledeće jutro samo pobegao u novu ekspediciju, kao da se ništa nije dogodilo.

I evo me sada, uplakan, skrhkan, na dnu. Čitava situacija mi se čini poput košmara. Dok slušam buku i galamu koja se odvija na kraju ulice, ja plačem. Ne mogu još da budem otac.. Ne želim.

To dete, koje je nevino i nesvesno svoje uloge, sada spava u majčinim rukama, dok ja razmišljam šta mi je sledeći korak. Želim da volim to dete, da volim Abiu, ali moja realnost mi ne dozvoljava da prihvatim tu činjenicu.

Zarobljen sam u svojoj svakodnevnici, gde iz dana u dana se dešava novi rat, gde ne znam dal ću preživeti do sledećeg dana. Do sad sam imao tu sreću, ali dosta mojih saboraca nije. Samo sam čekao svoj red.

Sutra ujutru kreće nova četa ka bojištu, a sa njom i ja. Nisam joj ni čestitao.. Nemam lica za to. Odlazim, zbog njihove sigurnosti

(memoari nepoznatog nindže)

Držim se za šinobi stablo odma do litice. Ne ide.

Čekam još malo. Ne ide.

Naprežem se. Ne ide.

Misli lutaju levo i desno. O jebote šinobi krštenje za nedelju dana. Šta da uzmem detetu.. Koliko uopšte ima godina, tri? Prerano je za kunai.. Izbošće si oči time. Možda da ga izliju od zlata, pa da mu ga poklone za osamnaesti. Ma jeste, uzeo bi ovaj debil pa bi ga prodao odma sledeći dan da otplati dugove. Nisam ni ja glup. Jeste mi kum, al kolko mi ryo-a duguje nek bude srećan što će mu dete uopšte dobiti poklon. Ma biće srećan sa nekom igračkicom a..

Opet, ne ide.

Šta još. Moram i Stanu voditi. Nemoguće. De će mi stati u kočije moram i njena nindža invalidska kolica. Kolica mi zauzmu pola kočije. Jebala je borba protiv Kyuubija da je jebala. Da se nije borila ne bi ni završila u kolicima. A da samo uzmem onu sajlu za vuču, olakšam i sebi i njoj. Ako se skuca negde skratio sam joj muke a vala i sebi. Nego..

Kreće, KREĆE.. Ne kreće.

Znoj mi se salivao sa čela. Nije mi više bilo dobro. Oće, neće, oće, neće. Sve me situacija podsetila na bivšu, lol. Evo opet krenulo.

Ajde.. ajde.. Grlio sam stablo ko rođenog brata da ne padnem u provaliju ispod. AJDE.

Pogledom ka dole, gledao sam govance veličine fleš bombe kako pada i odbija se o kamenček. Pogledao bih ka gore, i pustio bih suzu zatvorenih očiju. Razočaran, nastavljam svoju unutrašnju bitku.

(nebitanovic numero 5)

Odjednom, osetio sam bljesak po faci, zujanje u ušima.

Šta se upravo desilo?

Pokušavao sam da se prisetim.

Nije valjda. Nemoguće.

Unutrašnji monolog bi se utišao, prisećajući se male fleš bombe koja je visila sa protivnikovog pojasa poput privezka. Moj poslednji zamah je ciljao u tom delu, da li sam uspeo da ga ozledim? Ili sam kojim slučajem, zapečatio svoju sudbinu nepreciznim zamahom.

Mogao sam samo da ćutim. Umesto da umrem po nekim normalnijim uslovima - npr - od jačeg protivnika, jinchuurikija, boreći se za svoje selo - ja umirem od fleš bombe koju sam slučajno ja aktivirao. E moj ti. Debilu.

U ovom trenu, mogao sam se samo prisećati starih memorija, ljudi, dogodovština, al čemu to? Život mi nije bio ništa poseban da bi ja sad ovde razmišljao nešto puno o tome. Ne znam, opet ćutim.

Nakon sekunde dve, osećam kako mi nešto toplo lije niz telo. Oštar bol u predelu vrata je trajao svega pola sekunde. Prepustio sam se osećaju, zatvorio oči i umro mirno

(Po mogućnosti reinkarnišem se u telo mlade Mej Mei)